У Београду,28.03.2018.године, на свечаности одржаној у свечаној сали ректората Београдског универзитета ,председнику Српске асоцијације за рушење, деконтаминацију и рециклажу,је додељено признање “Капетан Миша Анастасијевић”.
Србија годишње губи више од 400 милиона евра зато што не прерађује грађевински отпад, процењују стручњаци.
Српска асоцијација за рушење, деконтаминацију и рециклажу организатор је међународне Конференције Индустрија рушења 24. новембра у свечаној сали београдског Ректората.
На скупу који ће отворити бивши ректор др. Бранко Ковачевић еминентни стручњаци из Србије и Европе говориће о значају рециклаже грађевинског отпада у развијеним светским и земљама ЕУ, као и о великим, а неискориштеним ресурсима којима Србија располаже, али их, на жалост, не користи.
Биће речи и о обавезама из Поглавља 27 придруживања ЕУ, према којима је Србија већ ове године морала да прерађује 50 одсто грађевинског отпада.
Међутим, услед недостатка адекватног законодавства, школованих стручњака и еколошке свести, код нас се поменути отпад, углавном непрерађен, одлаже по градским и дивљим депонијама, њиме се затрпавају реке и планине….
Конференција ће покушати да иницира сарадњу и координацију образовања, науке и привреде, не би ли се у скорој будућности, школовањем стручних кадрова, и уз помоћ нових технологија, на ресурсима грађевинског отпада развила једна нова грана привреде, базирана на производњи читавог низа нових грађевинских материјала. Грана привреде која би отворила нова радна места, сачувала еко системе и приближила Србију развијеним државама Европе и света.
Данас је у Свечаној сали ректората Београдског Универзитета одржана Конференција под насловом “Индустрија рушења”, у чијем се епицентру интересовања нашао грађевински отпад, његова прерада и рециклажа, у светлу потребе да се у Србији коначно законски регулише ова изузетно важна област, стручно и економично искористе огромни ресурси, сачува угрожена екологија, али и испуне стандарди који нашу земљу чекају на путу ка Европској унији, а који су садржани у Поглављу 27.
Први скуп који се бави овом тема1ком у нашој земљи поздравним речима отворио је председник Српске асоцијације за рушење, деконтаминацију и рециклажу др. Дејан Бојовић , који је нагласио молбе ове организације да покуша да прекине заверу ћутања и коначно гласно проговори о свим проблемима, али и потенцијалима које са собом носи ова област.
Конференцију је затим званично отворио проф.др. Бранко Ковачевић, бивши ректор БУ, који је као инжињер нагласио у чему лежи значај рециклаже за будућност Србије И њених грађана.
О аспектима који ову специфичну грану привреде везују за европску будућност земље говорила је проф.др. Тања Мишчевић, шеф српског преговарачког тима за прикључење ЕУ, која је подржала отварање јавне и стручне расправе на ову тему, а која би надаље допринела томе да Србија испуни стандарде које је пред њу поставила Европа и што спремнија дочека прикључење заједници развијених држава.
Председник Европске асоцијације за рушење (Europian demolition association, EDA) Хозе Бланко је присутнима приближио искуства европских земаља и својом презентацијом, сликовито и у бројкама, поентирао на тезу: Рециклажа грађевинског отпада као профит, начин живота и услов опстанка на планети!
До краја Конференције занимљива излагања о практично свим аспектима располагања са грађевинским отпадом, његовог стручног, али и нестручног “збрињавања”, говорили су проф.др. Миодраг Несторовић и проф.др. Александра Крстић-Фурунџић (Архитектонски факултет, проф.др. Миодраг Зечевић (Енергопројект), Игор Кечкеш (Demolion Association Sweden), проф.др. Богољуб Перуничић (Институт за медицину рада, Београд), проф.др.Александар Јововић (Машински факултет, Београд), проф.др.Ивица Ристивојевић (Рударско-геолошки факултет, Београд), проф.др.Милорад Крговић (Технолошко-металуршки факултет, Београд), доцент Неда Николић (Технички факултет, Чачак), др.Милица Марчета Канински (Научни институт Винча), доцент.др. Јасмина Маџгаљ (Секретеријат за заштиту животне средине Београд) и други.
Деконтаминацију зграда могуће извршити и приликом реконструкције. На пример, азбест, који се ставља у кућице лифтова због смањења трења приликом кретања, је веома штетан, али је могуће избацити га баш приликом реновирања. “Уколико то не урадите тада, када реновирате, онда ће он доспети у ваздух и ви ћете то удисати. У Француској се о томе води рачуна и уколико продајете кућу то није наивно. Долази обучени проценитељ који утврђује да ли има отровног материјала. Уколико се утврди да има азбеста, онда продавац мора да га уклони или да купци плати уклањање”, појаснио је Бланко.
”Циљ рушења је да буде безбедно, да се изведе деконтаминација, да се материјали максимално искористе за поновну употребу, да се утврде стандарди за акредитацију оних који руше, да погон за рециклажу по могућству буде на самом градилишту. То је тренд у ЕУ, који би и Србија требало да следи”, истиче Хосе Бланко и додаје да је од пресудне важности процена животног века зграда и материјала.
“Када то знамо онда можемо знати и да ли ћемо кроз неколико деценија моћи да искористимо те материјале”, истакао је он на данашњем скупу у Ректорату Београдског универзитета.
Александра Крстић – Фурунџић истиче како је од пресудне важности да се зна са каквим материјалима се ради како би могли бити искоришћени и после животног циклуса објекта.
”Дешавају се катастрофе, напредак технологије или је грађевинама прошао животни век – тада остају само рушевине. Зато морамо унапред мислити”, наводи Крстић – Фурунџић.
Према њеним речима битно је да архитекте, затим људи из рударско – металуршке облати сарађују од самог почетка како би се то постигло, да постоји повезаност свих у ланцу.
А да бисмо дошли до тога потребно је мењати свест људи – још од обданишта, кажу учесници данашњег скупа.
“Стравично смо уништили природу зарад профита, који је постао циљ сам себи и људи су у целој причи заборавили оног ко је најважнији, а то је човек и његов квалитет живота. Ми смо то тежиште потпуно померили на супротну страну и сада га је тешко вратити. Зато је прича о заштити животне средине и враћању хармоније и равнотеже између природе и човека главна прича која се дешава. Треба децу да учимо од малих ногу, кроз цело школовање”, рекао је Ковачевић.
“Поента је да је реч о индустрији и да треба да је посматрамо као потенцијал, а не као отпад. Мислим да најзад улазимо у фазу која је науци у Србији недостајала, а то је да покажемо везу између науке и привреде”, рекла је Мишчевић.
Потребно је променити свест људи, истиче она и каже да на тај начин, мењајући је, мењамо и функционисање и активности државе, јер, без промене свести, нема напретка и то је, како каже, једна од ствари коју је, наравно, најтеже постићи.
“То креће од школе, од образовања, наших породица, које ће нам усадити осецања да заправо смо ми ти који смо власници својих судбина и да ми заправо морамо тражити напредак. Суштинска ствар, посао којим се бавим натерао ме ја да “уђем” у свако поглавље, а једно од оних за које говорим да ћемо имати најозбиљнијих проблема током преговора, али и током спровођења обавеза јесте управо поглавље 27, које говори о заштити животне средине и климатским променама” , рекла је Мишчевић.
”Ми смо сада покренули то питање у Србији и надамо се да ће бити ефекта. Буквално смо на нули када је реч о индустрији рушења и екологији”, наглашава Бојовић.