Деконтаминацију зграда могуће извршити и приликом реконструкције. На пример, азбест, који се ставља у кућице лифтова због смањења трења приликом кретања, је веома штетан, али је могуће избацити га баш приликом реновирања. “Уколико то не урадите тада, када реновирате, онда ће он доспети у ваздух и ви ћете то удисати. У Француској се о томе води рачуна и уколико продајете кућу то није наивно. Долази обучени проценитељ који утврђује да ли има отровног материјала. Уколико се утврди да има азбеста, онда продавац мора да га уклони или да купци плати уклањање”, појаснио је Бланко.

”Циљ рушења је да буде безбедно, да се изведе деконтаминација, да се материјали максимално искористе за поновну употребу, да се утврде стандарди за акредитацију оних који руше, да погон за рециклажу по могућству буде на самом градилишту. То је тренд у ЕУ, који би и Србија требало да следи”, истиче Хосе Бланко и додаје да је од пресудне важности процена животног века зграда и материјала.

“Када то знамо онда можемо знати и да ли ћемо кроз неколико деценија моћи да искористимо те материјале”, истакао је он на данашњем скупу у Ректорату Београдског универзитета.

 

извор: МОНДО

Александра Крстић – Фурунџић истиче како је од пресудне важности да се зна са каквим материјалима се ради како би могли бити искоришћени и после животног циклуса објекта.

”Дешавају се катастрофе, напредак технологије или је грађевинама прошао животни век – тада остају само рушевине. Зато морамо унапред мислити”, наводи Крстић – Фурунџић.

Према њеним речима битно је да архитекте, затим људи из рударско – металуршке облати сарађују од самог почетка како би се то постигло, да постоји повезаност свих у ланцу.

А да бисмо дошли до тога потребно је мењати свест људи – још од обданишта, кажу учесници данашњег скупа.

извор: МОНДО

Председник Савета универзитета професор Бранко Ковачевић сматра да је ово можда најактуелнија тема у свету, јер је, зарад профита и материјалних интереса, угрожена сама егзистенција и опстанак људских бића на земаљској кугли.

“Стравично смо уништили природу зарад профита, који је постао циљ сам себи и људи су у целој причи заборавили оног ко је најважнији, а то је човек и његов квалитет живота. Ми смо то тежиште потпуно померили на супротну страну и сада га је тешко вратити. Зато је прича о заштити животне средине и враћању хармоније и равнотеже између природе и човека главна прича која се дешава. Треба децу да учимо од малих ногу, кроз цело школовање”, рекао је Ковачевић.

извор: МОНДО

Шефица преговарачког тима Србије са ЕУ Тања Мишчевић каже да рециклажа “има апсолутну логику” и да отвара питање зашто се тиме до сада на организован начин нисмо бавили, те да, ако морамо почети, нека ово буде моменат када ћемо озбиљније разговарати.

“Поента је да је реч о индустрији и да треба да је посматрамо као потенцијал, а не као отпад. Мислим да најзад улазимо у фазу која је науци у Србији недостајала, а то је да покажемо везу између науке и привреде”, рекла је Мишчевић.

Потребно је променити свест људи, истиче она и каже да на тај начин, мењајући је, мењамо и функционисање и активности државе, јер, без промене свести, нема напретка и то је, како каже, једна од ствари коју је, наравно, најтеже постићи.

“То креће од школе, од образовања, наших породица, које ће нам усадити осецања да заправо смо ми ти који смо власници својих судбина и да ми заправо морамо тражити напредак. Суштинска ствар, посао којим се бавим натерао ме ја да “уђем” у свако поглавље, а једно од оних за које говорим да ћемо имати најозбиљнијих проблема током преговора, али и током спровођења обавеза јесте управо поглавље 27, које говори о заштити животне средине и климатским променама” , рекла је Мишчевић.

извор: МОНДО