Александра Крстић – Фурунџић истиче како је од пресудне важности да се зна са каквим материјалима се ради како би могли бити искоришћени и после животног циклуса објекта.
”Дешавају се катастрофе, напредак технологије или је грађевинама прошао животни век – тада остају само рушевине. Зато морамо унапред мислити”, наводи Крстић – Фурунџић.
Према њеним речима битно је да архитекте, затим људи из рударско – металуршке облати сарађују од самог почетка како би се то постигло, да постоји повезаност свих у ланцу.
А да бисмо дошли до тога потребно је мењати свест људи – још од обданишта, кажу учесници данашњег скупа.